Време изградње манастира

Прошло је скоро седам и по векова од кад је свети Краљ Урош I (1243-1276) подигао манастир Сопоћане. Назив манастира потиче од словенске речи „сопот“ што значи извор , а мисли се на оближње извориште реке Рашке.У средњем веку уобичајени називи обитељи били су „сопотски манастир“ или „дом Свете Троjице“.

Непознато је када се то тачно десило, али је разложно претпоставити да оснивање манастира пада у другу половину Урошеве владавине, не само зато што је његов рано умрли син Стефан, вероватно првенац, сахрањен у Студеници, већ и што су прве деценије његове управе над српском земљом биле испуњене сређивањем унутрашњих прилика након свргавања његовог старијег брата, светог краља Владислава и одбране земље од Грка, Бугара, Дубровчана и Мађара.

И ако је на почетку његове владавине била у доста тешком стању, за време владавине овог светог краља Србија је постала једна од најснажнијих држава на Балкану. Материјално благостање обезбеђивали су јој богати рудници злата и сребра као и трговина и многоструке везе са Западом и Византијом. Са друге стране, духовност коју су у земљи засадили његов деда свети Симеон Мироточиви (Стефан Немања), његов отац свети Симон (Стефан Првовенчани) и његов стриц свети Сава, први српски архиепископ, процеветала је у моногоме захваљујући баш светоме краљу Урошу, светој краљици Јелени, светим архиепископима Арсенију, Сави II и Јоаникију I, као и другим образованим људима.

Дарежљива рука овог светог краља осетила се на многим манастирима и епископским седиштима, а досегла је и српски манастир на Светој Гори, Хиландар, о чему данас сведоче изврсне фреске и иконе у Хиландару, у призренској Богородици Љевишкој, у Светом Николи код Куршумлије, у Студеници или оне већ скоро сасвим пропале у Богородици бистричкој на Лиму. По жељи светог краља хиландарски јеромонах Доментијан написаће житија његових предака светог Симеона и светог Саве, дела која по лепоти речи и богословском богатству припадају врхунцима наше срдњевековне књижевности.

Светог краља су племенитим настојањима следили људи око њега: свети архиепископ Арсеније је подигао цркву Светих апостола у Пећи и украсио је изврсним фрескама, краљев рођак Стефан Вукановић, саградио је лепу цркву манастира Мораче и опремио је још лепшим зидним фрескама, а света краљица Јелена започела је, можда са светим Урошем, цркву Благовештења у манастиру Градцу, грађевину складних размера у споју рашких и готичких облика.