Нови период

Нови период у животу манастира Сопоћани започиње 1996 год, када по благослову надлежног архијереја, његовог преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија, сестринство из Сопоћана прелази у манастир Гориоч, у Метохији. Исте године, 20 јуна, из Црне Реке долази десетак монаха и искушеника, манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку, а за првог настојатеља бива постављен јеромонах Петар Улемек (садашњи настојатељ манастира Ђурђеви Ступови). На место настојатеља о. Петар остаје до 1999 год, када место преузима протосинђел Михаило Тошић, који ће на тој функцији бити до 2005 год. Садашњи настојатељ Свето-Тројичног општежића је протосинђел Сергије Палачковић. Данас манастир броји 30 монаха и искушеника.

Развој манастира увелико је поткрепљен доласком велике светиње у њега. У току рата у Метохији спаљен је манастир Зочиште чувен по великој светињи, делу моштију светих лекара Козме и Дамјана. Како би ова светиња била сачувана преноси се у Сопоћане, где се свакодневно узносе молитве светим Бесребреницима за здравље свих оних који пате од различитих болести и недуга. Небројана исцелења су дарована силом Божијом и молитвама светих Козме и Дамјана, а многа од њих су записана у манастирском летопису. Године 2002 још један благослов Божији дарован је овом светом манастиру. По благослову његовог преосвештенства епископа будимљанског Јоаникија део моштију нашег светог ктитора краља Стефана Уроша I Немањића, из Пивског манастира свечано је пренет у Сопоћане. Од тада је у манастиру обновљен култ празновања овог српског светитеља који је у монаштву носио име Симеон по своме светом деди.

Уобичајени монашки живот у манастиру као свој центар и основу има заједничка богослужења, са свакодневним служењем божанствене литургије, јер по речима светог аве Јустина Ћелијског манастир је богослужење а монах полушање. Манастир функционише по принципу општежића. Сваки монах у манастиру има своје послушање. Сва монашка занимања: одржавање цркве и благољеепија богослужења, бављење баштованством, воћарством и пчеларством, свакодневни кућни послови, рад у занатској радионици или у уметничком атељеу, имају за циљ задобијање молитве као круне побожног живљења. У манастиру постоје три атељеа: иконописачки, кројачки и дуборезачки.

Манастир Сопоћани због свог духовног и историjског значаја, као и због чињенице да је други ктитор обитељи цар Душан, носи титулу Царске Лавре. Ова титула је у средњем веку била од изузетног значаја у нашој цркви, јер су игумани српских Лаври имали запажену улогу у црквеном животу. Постојала је тачно утврђена хијерархија ових манастира међу којима се Студеница као мајка српских цркава налази на првом месту. После Студенице следи Жича, као некадашње седиште српске архиепископије, одмах затим долазе Сопоћани (мада неки сматрају да је Милешева испред уколико се уброји у Царске Лавре).

Свеукупни живот манастира тј. монаха у њему своди се на духовну обнову, пре свега личну, а онда и читаве обитељи, како би заблистала слава Сопоћанске Лавре, коју је некада несумњиво имала. На овај начин и кроз живот овог манастира, сведочи се свеспасоносна Истина, о Путу и Животу, који је Христос дошавши донео Собом, што је и главни смисао сваког православног манастира.