Манастирске фреске

Свети краљ Урош је одабрао још боље уметнике да сликама украсе унутрашњост његове задужбине. Њихове фреске су уистину право ремек дело и оно је пронело славу Сопоћана широм света. Несумњиво је да су сликари дошли из Цариграда, ондашње културне престонице, а можда су им се овде придружили и неки домаћи уметници. Није сачуван податак када су фреске тачно настале, јер је натпис у прстену куполе оштећен баш на месту где је била исписана година, али се посредним путем може утврдити да се то десило при крају Урошевог краљевања, између 1272 и 1276 год.

Мада су неке фреске пропале или су оштећене, лако се закључује да је у Сопоћанима био изведен опширан програм, као у ниједној ранијој српској цркви. У апсиди је свакако била Богородица, окружена арханђелима , а у олтару су почасна места заузеле представе везане за оснивање Цркве: над апсидом је Силазак Светог Духа на апостоле (као храмовна слава), а у њој Причешће апостола и ниже Служење свете литургије (Поклоњење Агнецу), где су просљављеним црквеним оцима прикључени и први српски архиепископи: свети Сава, свети Арсеније, и свети Сава II. На бочним странама су Послање апостола на проповед и Неверовање Томино, уз још неке cцене из Христових јављања по васкрсењу. У куполи више нема фресака, а ниже на пандантифима, налазе се четворица јеванђелиста, а између њих на луковима и изнад иконостаса- старозаветни преведници, почев од Адама као и пророци и првосвештеници. Највише и најпрегледније површине зидова у наосу заузимају представе празника: Благовести су око иконостаса, Рођење и Преображење на северном зиду, а Сретење насупрот и с њим у вези представа дванаестогодишњег Христа у храму. Преостале слике овог циклуса биле су на западном травеју: Успење Богородице (као најистакнутија композиција у уметничком смислу) на читавом западном зиду, а Лазарево васкрсење и Цвети на јужном и северном, а испод њих, Распеће и Васкрсење Христово (као силазак у Ад), вероватно у вези са гробовима у овом простору. На пиластрима се нижу фигуре мученика, као и у најнижем појасу са светим лекарима, и у певницама апостола док су на њиховим сводовима свети Севастијски мученици, приказани како страдају у залеђеном језеру, затим Крштење и старозаветни приказ Свете Тројице у виду три Анђела. Припрата садржи четири скупине слика: на западном зиду је циклус Прекрасног Јосифа, на јужном лоза Јесејева, на северном Страшни суд, и на источном седам васељенских сабора, којима је придодат и један српски, Сабор Стефана Првовенчаног са светим Симеоном Мироточивим (Дежевски сабор). Уз ликове светих песмописаца, важно место у приземном појасу су добили Опело краљице Ане Дандоло над њеним гробом, и у југозападном углу ликови светог краља Уроша и свете краљице Јелене са синовима пред Богородицом. Бочни параклиси, поред литургијских сцена и појединачних фигура светих, садрже и доста оштећене циклусе патрона: они уз олтар циклус фресака Богородице и вероватно светог Саве а уз припрату светог Стефана и светог Симеона.

У већој скупини уметника, двоjици најбољих сликара поверено је украшавање најпрегледнијих површина у наосу3 и у олтару цркве, на којима су они извели фреске изузетне лепоте, и у целини и у појединостима, лишени свега сувишног, без иједне неспретности у композицији или цртежу. Свакој појединачној фигури или сцени одредили су складан архитектонски или сликани оквир, а композиције су организовали обично око окосница геометријског облика. Због тога су њихове слике прегледне, јасне и уравнотежне у изгледу и монументалне у изразу. Без обзира да ли садрже велики број учесника ( Распеће, Силазак у Ад или Успење) или са најнужнијим ликовима (Христово јављање мироносицама или Послање апостола на проповед), оне увек имају наглашено идејно средиште, на коме се стичу друге приказане фигуре, појачане облицима сликане архитектуре. Учесници насликани на фрескама су уздржаних покрета,благих гестова и спокојног израза, обучени у одећу са меко савијеним и дугим наборима, а свети мученици носе тунике са сликовитим украсима и огртаче завезане у чвор на раменима.Лепа, одлучна и у тугу погружена лица, пластично су врло уверљива, изведени преливима топлих боја и са акцентима на јагодицама, фино усклађених са тамним окером или маслинастом на засенченим местима, прецизан цртеж инкарната издвојен је танком четкицом, док су драперије пастелних боја – зелене, плаве, ружичасте, жуте и љубичасте – сликане широким потезима, са чудесним осећајем за материјализацију.Ликови поседују чудесну лепоту и нешто од портретске непоновљивости, што их повремено сасвим удаљује од устаљених типова у средњевековном сликарству.На сопоћанским фрескама се сваки час огледа љубав њихових твораца према лепом, живописном детаљу, неретко позајмљеном из уметности IX и X века, а преко ње и из оне много старије, било да су то фризови и рељефни украси на сликаној архитектури, завесе које се увијају око мермерних стубова или пастири и жене у Христовом рођењу. Хеленистички и цариградски дух обележили су сопоћански живопис одмереношћу, спокојством и скупоценошћу посебне врсте. Позадина на фрескама била је златна (данас загасито-смеђа), а исцртане линије по њој дочаравале су сјај мозаика, док су их уоквиравали рељефни украси од штука, некад обојени црвено, плаво и златно. Ови акантни фризови су се око иконостаса спуштали да заокруже иконе Христа и Пресвете Богородице, али више нема ни ових икона ни њихових раскошних венаца. Досада је остала тајна ко су били ови велики сликари, којима у њиховом времену није било равних; само по која фреска, икона или минијатура сродна сопоћанским сликама сведочи да је Цариград у првим деценијама по ослобођењу града од Латина заиста био светска престоница уметности.

Не мање даровити сликари урадили су фреске у сопћанској припрати, што се не уочава у први мах, јер је овде живопис доста избледео. Због обимног програма, са много малих композиција пренатрпаних великим бројем ликова нема свечаних и уравнотежених слика, блиставих боја и монументалних фигура, као у наосу и у олтару цркве. Али и на овим фрескама, некада такође озарених златом, повремено бљесну врхунска остварења, као што су слике краљевске породице пред Богородицом и у Анином опелу или оне нагих грешника на Страшном суду. А у бочним параклисима радили су уметници мањег дара и скромнијег знања, мада ни њима није недостајало воље да покушају да се приближе великим сликарима у наосу. Бољи међу њима осликали су апсиду параклиса светог Симеона и урадили неке фреске у северном параклису насупрот њега, као што је свети архангел Михаило „Чувар Свете Тројице“.

Тек што су Сопоћани били завршени, Србију су потресли драматични догађаји. Године 1276. светог краља Уроша је са престола збацио његов старији син Драгутин након чега се стари краљ замонашио и под именом Симеон повукао у неки манстир у Хуму, што је учинио и свети архиепископ Јоаникије. Вероватно убрзо после те године, а по налогу новог краља Драгутина, уништена је дотадашња ктиторска слика и још неколико око ње у наосу цркве, и на њеном месту насликана је опет нова где је опет приказан свети краљ Урош са сопоћанском црквом у рукама како прилази Христу, предвођен својим прецима, замонашеним владарима Стефаном Првовенчаним (свети Симон) и Стефаном Немањом (свети Симеон), уз посредовање Богородице, док га прате синови Драгутин и Милутин. Тек по Драгутиновом одступању са престола (1282 у Дежеви након што се покајао предао је власт свом млађем брату и замонашио се под именом Теоктист), краљица Јелена ће са новим краљем, Милутином, пренети тело свог супруга и првог ктитора, светог краља Уроша, као и мошти светог архиепископа Јоаникија и сахранити их у припремљене гробове у сопоћанској цркви. Убрзо после те године, верујемо, света краљица Јелена и кнез Ђорђе ће уз цркву доградити параклисе светог Николе и светог Георгија, а неки доста слаби сликари украсиће њихове зидове фрескама.

Намера светог Уроша да Сопоћани постану манастир који ће на овај или онај начин окупљати чланове његове уже и шире породице, али и црквене поглаваре, остварила се, тако у потпуности у XIII веку, а она је била поштована и касније.Од Урошевих потомака најснажније је утиснуо свој печат манастиру краљ Душан.У годинама око 1340., можда заједно са тадашњим архиепископом светим Јоаникијем II, саградио је на западној страни цркве још једну лепу отворену припрату, са високим звоником испред ње. Свакако пре 1346.године она је украшена и фрескама, прожетим новим схватањима, уважаваним средином XIV века, у међувремену доста пострадалим.Осим појединачних ликова светих, на зидовима су тада била приказана Христова чуда и параболе, на источни зид је постављена свечана слика Душанове породице, а на западни, лик светог Јоаникија II. Уважавање предака и првог ктитора Сопоћана краљ Душан је исказао распоредом њихових ликова са друге стране портала: родоначелник породице обележен је као свети Симеон Немања нови мироточац српски, поред светог Уроша је забележено да је он ктитор овог светог места, а приказан је, као и његова жена света Јелена, у монашкој раси, тј. у монашком чину у коме су се обоје упокојили.

Деценије и векови који су уследили једва да су нам оставили по који траг о страдању и обнови Сопоћана. И после губитка државне самосталности живот у манастиру је непрекидно трајао, а само по неко име сопоћанских монаха или преписивача књига начас осветли историју Сопоћана, као, на пример, оног највећег српског зографа XIV века , Лонгина, који је, окружен сликама својих великих предходника, ту провео последње дане свог живота. Највеће страдање манастир је доживео крајем XVII века, када су и његови монаси били принуђени да се у Великој сеоби повуку на север. Над опустелим и разореним манастиром заридао је 1724. будући патријарх Арсеније IV, а неки поп Милован свратио је овде 1759. године „на виденије красно му разрушеному манастиру Сопоћани са великим плачем и воздиханијем“.Тек је 1926. заслугом краља Александра I Карађорђевића и тадашње државе, манастир је обновљен и у њега су ушли монаси. Лепота Сопоћана и њихових фресака учинили су да манастир, заједно са Старим Расом, буде стављен на листу светске културне баштине, па је тако укључен у круг пробраних целина од највећег историјског и културног значаја.


3 Централни део цркве