Манастирска црква

Круну свих напора Стефана Уроша I представља краљева задужбина Сопоћани, вероватно у седмој деценији XIII века, док је на архиепископској столици седео његов брат Сава II (1263-1271). Замишљен да буде место покојишта краљевог тела по престављењу, манастир је још током изградње уобличен и као породична и као гробница људи најоданијих светом краљу Урошу. На тај начин је дотадашња „скинија српског народа“, Студеница добила достојног наследника у сопоћанском храму. Осим што је за ктитора, светог краља Уроша, припремљен на традиционалном месту, у југозападном наосу цркве, обележен саркофагом од црвенкастог мермера, у сверозападном делу припрате сахрањена је и његова мајка, краљица Ана, упкојила се баш у време када се завршавала црква. У Сопоћанима је сахрањен и свети архиепископ Јоаникије I, верни Урошев сарадник и пријатељ, а његов гроб, наспрем краљевог, надвишен је саркофагом од црног мермера. Одређене заслуге за подизање цркве имао је изгледа и први игуман манастира, нама непознатог имена, јер је и он сахрањен у припрати уз јужни зид, и над његовим гробом се налазио саркофаг са украсима и натписом о покојнику. Недуго по преношењу Урошевог тела у Сопоћане, две њему блиске особе, света краљица Јелена и кнез Ђорђе, млађи Вуканов син, постарали су се изгледа да уз цркву саграде два параклиса, а овај кнез је нешто касније и био сахрањен у сопоћанској припрати.

Подижући Сопоћане свети краљ Урош је свакако следио пример својих предака, али је у исто време и желео да их надмаши величином и лепотом своје задужбине. Огледа се то пре свега у посвети цркве: Стефан немања је своју задужбину посветио светој Богородици, Стефан Првовенчани своју цркву у Жичи-Христу, као и Владислав (још као принц) у Милешеви, док свети краљ Урош подиже Сопоћане у име саме Свете и Живоначалне Тројице. Црква је замишљена у духу раније српске архитектуре: својом основом и простором она скоро дословно понавља очеву задужбину Жичу, али је надмашује и величином и висином. И Сопоћанска црква је једнобродна са пространим наосом и олтаром са великом полукружном апсидом, док су два простора са стране имала двоструку намену: они су истовремено служили као протезис1 и ђаконикон, али и као засебни параклиси2, посвећени Пресветој Богородици и, највероватније, светом Сави Српском; лево и десно од подкуполног простора налазе се две правоугаоне певнице, а у западном делу цркве пространа припрата из које се улази у параклисе светог Стефана Првомученика, на северној, и светог Симеона Српског на јужној страни. Иконографијом простора поновљена је тако жичка црква али не потпуно: посвећивањем параклиса на јужној страни светом Симеону (свакако по угледу на студеничку спољну припрату) и светом Сави, што се поклопило са краљевим наручивањем њихових нових житија од Доментијана, свети ктитор Сопоћана је желео да у највећој мери прослави своје славне претке.

Иградња цркве била је изгледа поверена градитељима из српског Поморја, вичним прецизном клесању камена и беспрекорном зидању, којима су били добро познати облици романичке архитектуре. Правилним слагањем квадера од сиге подегнута је грађевина правилних сразмера и строгих облика, упечатљивих обриса и простране доброосветљене унутрашњости. Јединствене масе остварене су чврстим везивањем средишњег вишег и издуженог језгра грађевине наглашеног високом куполом на уском, коцкастом постољу, са бочним просторима покривеним једносливним крововима, свуда на истој висини па је црква подсећала на базилику. У складу са чистим линијама облика првобитно омалтерисаним фасадама, што је било у функцији наглашавања монументалности здања, одабрани су ненаметљиви украси геометријског карактера: двоструке слепе аркадице у поткуполним венцима, мермерне бифоре испод њих и четворостепени портали од белог, финог, полираног мермера. Исти мајстори извели су и све првобитне клесарске радове у цркви, о чему данас само до некле сведоче саркофази и остаци иконостасне преграде. Исти укус и градитељска вештина наслућују се и на тада подигнутим манастирским зградама, сачуваним рушевинама, на трпезарији са кухињом (западно од цркве), на резиденцијалној палати јужно од ње, на келијама и оставама приљубљеним уз оградни зид, који је опасивао читав манастир у виду неправилног круга.


1 Проскомидија, жртвеник, предложење
2 Капела-мала црква у оквиру великог храма